Beograd je ipak Beograd!

"Ništa tako dobro ne objašnjava Beograd kao te četiri reči koje izgovaramo već na aerodromu, kada se vraćamo kući. U njima ima ljubavi, ima topline, ima divljenja i osećanja da smo bezbedni; u njima ima sreće što se živi na jednom tako zgodnom mestu kao što je Beograd. Jer, ako niste ništa značajno učinili u svom veku, dovoljno je već i to da ste uspeli da živite u Beogradu – neostvarenom snu mnogih provincijalaca. 

Koliko je Beograd izuzetan, najboje svedoči činjenica da je u njega mnogo lakše stići iz Sidneja ili San Franciska, nego se odvesti sa Železničke stanice do Terazija, jer ni jedan taksista neće da vozi tako kratku turu. Zato, kad god se vraćam u Beograd, ponosno uzdignem glavu i kažem taksisti: „Ne, ne, Beograd je ipak, Beograd!“ i on se obično složi sa mnom.

Kad je čitava zemlja u mraku, Beograd i dalje junački svetli svojim krezubim reklamama! I kada svi gradovi u zemlji pozatvaraju svoje kafane i hotele u jedanaest sati, možete da budete sigurni u šta god hoćete da će Beograd držati makar jednu kafanu otvorenu sve do jedanaest i petnaest! Ipak je to velegrad. Uostalom, zbog Beograda su opustela mnoga sela: svi su se preselili u njega! Zajedno sa svojom ljubavlju prema životu u gradu, doneli su i mržnju prema prirodi iz koje su jedva pobegli. Najpre, novopečeni došljaci ukinuli su konje u Beogradu, da ih ne podsećaju na selo i štale. Čovek može da vidi konjanike i konje na sred Pete avenije u Njujorku, a da to nikome ne smeta, i pored neopisive automobilske gužve. Jednostavno, Amerikanci su narod koji je osvojio svoj kontinent na konjima, pa ih zato vole i poštuju. Da nema onih pet-šest nesrećnih ponija u Zoološkom vrtu, mali Beogradjani bi konje vidjali jedino na televiziji! Ima još nešto: oni koji su pobegli sa sela u Beograd mrze iz dubine duše i drveće (jer ih podseća na šumu), pa ga seku gde god stignu, a stignu svuda! Njihov san je asfalt! Što više asfalta!

Beograd je najidealniji grad na svetu da se iz njega pobegne preko vikenda u selo. Oni koji ostanu, pravi su Beogradjani. Oni nemaju nikog na selu. 

Beograd je jedini grad na svetu gde su kelneri otmeniji od mnogih gostiju.

Beograd je jedini grad na svetu gde vas svi podozrivo gledaju kada ulazite u neku kafanu. Kao: „Šta će on ovde?“ Izdržite to nekako, sednete, pa onda i vi gledate one koji ulaze sa izrazom „Šta će on ovde?“

Beograd ima tramvaj „dvojku“ koji se stalno vrti u krug, baš kao i naš život.

Beogradu je potrebno mnogo manje vremena da sazida čitavu jednu ulicu, nego da joj nadene ime. Zato se najveći broj novih ulica u našem glavnom gradu zove „Nova“, a najveći broj kuća je „bez broja“.

U Beogradu čovek najduže ostaje mlad, jer ga i posle četrdesete prodavci u bakalnicama zovu „bato“ ili „sine“...

U Beogradu i hronični jedinci pronalaze izgubljenu braću, jer se svi oslovljavaju sa „brate“!

Najzad, Beograd je najidealnije mesto na svetu da se uhvati autobus za Zemun.

Jer, Beograd je, ipak, Beograd!"

Momo Kapor "Magija Beograda"