"Bože, gde ja to živim?
Hoću da kažem, nigde, bre, nikoga kome bi čovek mogao da se ispovedi, nigde nikoga ko bi izdržao da me sluša makar samo pola sata, a da mi tri sekunde posle ispovesti ne uvalja neku svoju priču: kao, ti se ispovedaš meni, a sada ja tebi! Pa tako ispadamo obostrani čuvari tajne - ako ti provališ moju tajnu, ja ću tvoju, i obrnuto! Sve same račundžije bogami!
Hoću da kažem, volela bih da imam nekoga pouzdanog i finog, mislim, nekog kod koga bih mogla da upadam u kuću osamsto devedeset i tri i po puta uzastopce, a da se taj fini neko i ne pomakne iz svoje fotelje, a da i ne podigne pogled sa knjige koju čita. Neka samo kaže: "Anči, koka-kola ti je u frižideru, levo, a kikiriki tamo na kredencu u kujni" - i neka nastavi da čita svoju knjigu, baš kao da sam neka stvar, neki komad blesavog nameštaja, lampa ili slično, a ne da neprestano igra oko mene pipirevku, a u stvari jedva čeka revanš kada ću ja morati da tancujem oko njega.
Ne, na časnu reč, zaljubila bih se iz ovih stopa u tako neku finu osobu, mislim, osobu koja bi mogla da kaže tako nešto o koka-koli u frižideru levo, kikirikiju na kredencu i svemu ostalom, a da ne digne pogled sa knjige. Zaljubila bih se, mislim, istog časa, pa makar neka fina osoba bila muško, žensko ili srednjeg roda, svejedno - ne menja stvar!
Da vam pravo kažem, a vi shvatite kako god hoćete, dojadilo mi je već da budem najfinija osoba u varoši! Osećam se nekako usamljeno, ako baš hoćete da znate kako se osećam! Dojadilo mi je, hoću da kažem, da neprestano odlazim sama sebi u goste ii da, kada uđem kroz sopstvena vrata, kažem: "Gle, dofurala stara Anči! Kikiriki ti je na kredencu u kujni, a koka-kola u frižideru, levo!" Dosadilo mi je da ne podižem toliko dugo pogled sa knjige koju čitam."
"Beleške jedne Ane" Momo Kapor
Нема коментара:
Постави коментар