O женама и љубави

Жена је ствар спола и срца, а не осведочења и философије. 

Ако од ње направите предмет мисли, онда је она изгубљена

за ваша осећања. Често и све идеје које имамо о некој жени, 

долазе само од доброг или лошег искуства са неком сасвим

другом и друкчијом женом. Најгоре говоре о жени они који

су били најсрећнији у љубавима; несрећници су увек кратки 

у својим рефлексијама о жени. Писци и неписци, људи 

дубокоумни и људи малоумни, сви говоре о женама са 

уопштавањем; али жену највећма нападају баш људи који су 

најмужевнији и физички најстраснији. О жени говоре лепо и

пристојно само људи по крви хладни и за жену равнодушни. 

Једино онај писац који жену не би напао у шуми, неће је напасти

ни у књизи. Срећом што и жена воли само нападача, који хоће

да нападне како би је отео, и да је отме како би је запосео. 

                                           ...

Има врло мало света срећног у љубави. Љубав направи

више несрећних него срећних, и више беде него радости. Нај-

већи део света кад највећма воли највећма је љубоморан, и

зато је неспокојан и често потпуно несрећан; јер нема среће

без спокојства. Али и кад човек не воли, он је несрећан, јер је

непотпун. - Љубомора је најбруталнији израз љубави физи-

чке; уосталом, само су сексуалци љубоморни а једини сенти-

менталци не знају за љубомору. Сентименталац можда у же-

ну сумња, али он без сумње без гнева и без крајности; а сексу-

алац жену воли крвнички и може да је омрзне убилачки, а

понаша се према њој разбојнички. У самом погледу сексуал-

ца пред женом има много зверског и насилничког. У љубомо-

ри и очајању сексуалац је освећује и мучи, а сентименталац

сам страда мучећи себе; сексуалац убија жену, а сентимента-

лац убија себе. Човек који воли само кроз спол, баца се у сле-

пило после првог знака сумње, и тада је његова једина страст

мрзети, мучити друге, осветити се. - Нема среће у љубави;

најмање има среће човек који има највише успеха. Љубав је

 највеће неспокојство и насиље над собом и над другим.

                                         ...

Ништа не упропасти љубав колико човекова претерана 

доброта. Да вас жена воли женски, морате с њом поступати 

мушки. Треба бити тиранин, али добар. Жена треба да види јачи 

спол од свог, јер не воли мученика у љубави, чак ни до-

бротвора, него завереника и разбојника. 

Не варају несрећне жене, оне чији су људи пијанице, 

грубијани, распикуће. Највећма варају оне жене које би тре-

бало да буду највећма срећне и највећма благодарне. Јуре за 

другим људима баш оне жене којима је муж дао све раскоши 

у кући, и све почасти на улици; и верујући да је срећа у су-

фициту, оне тај суфицит траже у другом човеку. Жене 

истински несрећне с мужем, због његових мана карактера, 

или његове болести, или сиромаштва, обично не траже дру-

где ни минимум среће, ни да се негде наплате, или негде 

освете. Бол и беда направе све путеве магловитим и ноге те-

шким. Најсрећније жене су одиста најгоре. Жена је у срећи 

раскалашна, колико је у несрећи велика. Никад не би треба-

ло потпуно усрећити жену, која је свагда дете или дивљак, 

јер хоће да се преједе и препије, и да поразбија сама своје 

играчке.Има и код најзаљубљеније жене једно место у души ко-

је хоће да се свети оном којег воли: једна мрачна клица не-

верства и злоће коју ни самој себи не би умела ни смела да 

призна. Човек заљубљен одмах мисли како своју срећу да 

подели, а жена мисли како да своју срећу удвостручи. Жени 

није довољно да добије највише од човекове среће, него да 

што више отме од човекове слободе. Јер јој је сношљивија 

њена беда него човекова слобода, пошто је човекова слобода, 

одиста, извор свих жениних неправди и несрећа.

                                           ...

 Жена може да се занесе за богаташем или артистом, за

војником или спортистом, за лепим или за умним, али се нај-

зад дадне, често за цео живот, сасвим друкчијем човеку него

каквог је замишљала и желела. Она увек подлегне јачем, а не

лепшем и умнијем, ни бољем ни милијем. Ретко која жена ви-

си о руци човека који је био одиста човек њеног укуса.-Није

томе узрок друштвени положај, због чега жена не бира мужа

него муж жену; него што је у природи жене да жељно подноси

насиље и да га радо очекује - случај који је можда дубљи и од

саме љубави. Падајући пред јаким а не пред добрим и лепим,

жена не разуме дух него вољу, ни лепоту него намеру. Човек

је по природи насилник, а жена по природи иде на сусрет на-

сиљу. Права жена никад не пољуби прва; прави тип жене све

чека од човека: прву реч, први пољубац, прву жртву, први

пример. Ретко кад жена прва кида са несрећном љубављу;

али, једном одвојена, прва заборавља, или се прва баци каме-

ном на прошлост. - Свакако, заљубљена је жена увек жртва;

заљубљен човек је увек победилац, или бар није жртва. Једна

велика и несрећна љубав у животу једне жене од срца може да

јој друштвени и интимни живот учини немогућим за цео век.

Жена то инстинктивно осећа. Зато се жена често лако даје,

али се лако не заљубљује. Жена верује да се сачувала од чове-

ка само кад зна да се није заљубила; зато што је и много мање

заљубљених жена на свету него што ико мисли. Бранећи се од

љубави, жена мисли да се одбранила и од човека. Жена добро

зна да је слаба само кад воли.

                                         ...

Жена у коју смо заљубљени, као и сама љубав, није не-

што што постоји ван нас, него је нешто што постоји у нама, и

што је део нас самих. Ми неког љубимо не зато што ту љубав

заслужује потпуније и искључивије него ико други, него што 

смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је оза-

рило и издвојило од свег другог наоколо на земљи. Ми љуби-

мо, јер је наша душа препуна нежности, и наше тело препуно

страсти; доказ, што то исто биће не бисмо волели у старости,

кад већ наша заморена душа нема довољно нежности, ни за-

морено тело довољно страсти. - Младост и љубав, то је све

што има живот. То су две неразлучне среће које после себе

оставе пустош и помрчину. Остатак живота човек проживи

само од успомена на своју младост и на своју љубав; и човек

би све доцније среће и тријумфе дао за некадашњу обест мла-

дости и некадашње фантазије љубави.

                                       ...

Жена воли човека док јој верује. И онда кад га не воли,

она тражи да јој ипак верује. Не воли се бранити ни кад је

крива; и хоће да има илузију да је држите за добру и кад то

није. Кад је не држите за добру, она верује да је више не др-

жите ни за лепу. А њој није довољно ни да изгледа лепа, не-

го хоће да буде једина лепа. Кад жена треба да се почне бра-

нити, она се не брани, него престане да воли и почиње да

мрзи. Зато, не објашњавај се, него или узми или остави. Ду-

боко је увређена ако јој кажу да је крива када то одиста је-

сте. Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се

брани сузама, а не разуверавањем. Али и кад моли за опро-

штење, то не значи да признаје кривицу, него избегава грубе

сцене.

Јован Дучић "Благо цара Радована"