Inače, ujedam!

"Što jest, jest, dugo smo se rastajali... I taman kad odlučismo da se ona uda, a ja da najzad postanem ozbiljan pisac, neko se vrati i kaže, na primer: »Hej, nisam ti još ovo pričala!« ili » Reci, šta se dogodilo posle toga?« 

Drage moje devojčice, čitava ta stvar podsećala je na one grandiozne završetke simfonijskih dela Petra Iljiča Čajkovskog; taman kad pomislite da je stvar najzad gotova, orkestar opaljuje još jednu grmljavinu, a ljubavnici se vraćaju da još jedanput kažu jedno drugome da se više nikada neće zabavljati! Mala Anči mi je tako, najmanje pet godina, zviždala ispod prozora ili mi nameštala zasede na ćošku i pričala svoj život u levo uvo, a ja posle pokušavao da se svega setim i kucao na pisaćoj mašini pomoću dva prsta. Da sam sve te godine odvojio za pisanje »Ane Karenjine«, na primer, već bih imao svoj sopstveni komforni spomenik na Kalemegdanu, gde sam ošacovao jedno zaista prijatno mesto, odmah desno pokraj glavne šetačke staze. Umesto toga, što sam radio? Jedanput sam četiri dana i četiri noći tajno snimao na veoma starom magnetofonu marke »Grundig TK-46« Ančin monolog, od čega je najmanje tri četvrtine priče bilo ispričano kroz usta puna kikirikija, a ostatak uz obavezno grickanje semenki. Najzad, kada je otišla iz mog života, seo sam za svoju izdrndanu pisaću mašinu, okružio se pepeljarama u ogromnim količinama, a u sve tajne džepove posakrivao zalihe cigareta za pola godine i počeo da puštam one trake i da razmotavam salvete na kojima sam krišom beležio njene fazone. Dva bela medveda iz Zoološkog vrta i ja tonemo u zimski san. Toliko mi se spava, nemate pojma! Probudite me jedino u slučaju da se mala Ana vrati..Inače, ujedam!" 

"Beleške jedne Ane" Momo Kapor