O женама и љубави

Жена је ствар спола и срца, а не осведочења и философије. 

Ако од ње направите предмет мисли, онда је она изгубљена

за ваша осећања. Често и све идеје које имамо о некој жени, 

долазе само од доброг или лошег искуства са неком сасвим

другом и друкчијом женом. Најгоре говоре о жени они који

су били најсрећнији у љубавима; несрећници су увек кратки 

у својим рефлексијама о жени. Писци и неписци, људи 

дубокоумни и људи малоумни, сви говоре о женама са 

уопштавањем; али жену највећма нападају баш људи који су 

најмужевнији и физички најстраснији. О жени говоре лепо и

пристојно само људи по крви хладни и за жену равнодушни. 

Једино онај писац који жену не би напао у шуми, неће је напасти

ни у књизи. Срећом што и жена воли само нападача, који хоће

да нападне како би је отео, и да је отме како би је запосео. 

                                           ...

Има врло мало света срећног у љубави. Љубав направи

више несрећних него срећних, и више беде него радости. Нај-

већи део света кад највећма воли највећма је љубоморан, и

зато је неспокојан и често потпуно несрећан; јер нема среће

без спокојства. Али и кад човек не воли, он је несрећан, јер је

непотпун. - Љубомора је најбруталнији израз љубави физи-

чке; уосталом, само су сексуалци љубоморни а једини сенти-

менталци не знају за љубомору. Сентименталац можда у же-

ну сумња, али он без сумње без гнева и без крајности; а сексу-

алац жену воли крвнички и може да је омрзне убилачки, а

понаша се према њој разбојнички. У самом погледу сексуал-

ца пред женом има много зверског и насилничког. У љубомо-

ри и очајању сексуалац је освећује и мучи, а сентименталац

сам страда мучећи себе; сексуалац убија жену, а сентимента-

лац убија себе. Човек који воли само кроз спол, баца се у сле-

пило после првог знака сумње, и тада је његова једина страст

мрзети, мучити друге, осветити се. - Нема среће у љубави;

најмање има среће човек који има највише успеха. Љубав је

 највеће неспокојство и насиље над собом и над другим.

                                         ...

Ништа не упропасти љубав колико човекова претерана 

доброта. Да вас жена воли женски, морате с њом поступати 

мушки. Треба бити тиранин, али добар. Жена треба да види јачи 

спол од свог, јер не воли мученика у љубави, чак ни до-

бротвора, него завереника и разбојника. 

Не варају несрећне жене, оне чији су људи пијанице, 

грубијани, распикуће. Највећма варају оне жене које би тре-

бало да буду највећма срећне и највећма благодарне. Јуре за 

другим људима баш оне жене којима је муж дао све раскоши 

у кући, и све почасти на улици; и верујући да је срећа у су-

фициту, оне тај суфицит траже у другом човеку. Жене 

истински несрећне с мужем, због његових мана карактера, 

или његове болести, или сиромаштва, обично не траже дру-

где ни минимум среће, ни да се негде наплате, или негде 

освете. Бол и беда направе све путеве магловитим и ноге те-

шким. Најсрећније жене су одиста најгоре. Жена је у срећи 

раскалашна, колико је у несрећи велика. Никад не би треба-

ло потпуно усрећити жену, која је свагда дете или дивљак, 

јер хоће да се преједе и препије, и да поразбија сама своје 

играчке.Има и код најзаљубљеније жене једно место у души ко-

је хоће да се свети оном којег воли: једна мрачна клица не-

верства и злоће коју ни самој себи не би умела ни смела да 

призна. Човек заљубљен одмах мисли како своју срећу да 

подели, а жена мисли како да своју срећу удвостручи. Жени 

није довољно да добије највише од човекове среће, него да 

што више отме од човекове слободе. Јер јој је сношљивија 

њена беда него човекова слобода, пошто је човекова слобода, 

одиста, извор свих жениних неправди и несрећа.

                                           ...

 Жена може да се занесе за богаташем или артистом, за

војником или спортистом, за лепим или за умним, али се нај-

зад дадне, често за цео живот, сасвим друкчијем човеку него

каквог је замишљала и желела. Она увек подлегне јачем, а не

лепшем и умнијем, ни бољем ни милијем. Ретко која жена ви-

си о руци човека који је био одиста човек њеног укуса.-Није

томе узрок друштвени положај, због чега жена не бира мужа

него муж жену; него што је у природи жене да жељно подноси

насиље и да га радо очекује - случај који је можда дубљи и од

саме љубави. Падајући пред јаким а не пред добрим и лепим,

жена не разуме дух него вољу, ни лепоту него намеру. Човек

је по природи насилник, а жена по природи иде на сусрет на-

сиљу. Права жена никад не пољуби прва; прави тип жене све

чека од човека: прву реч, први пољубац, прву жртву, први

пример. Ретко кад жена прва кида са несрећном љубављу;

али, једном одвојена, прва заборавља, или се прва баци каме-

ном на прошлост. - Свакако, заљубљена је жена увек жртва;

заљубљен човек је увек победилац, или бар није жртва. Једна

велика и несрећна љубав у животу једне жене од срца може да

јој друштвени и интимни живот учини немогућим за цео век.

Жена то инстинктивно осећа. Зато се жена често лако даје,

али се лако не заљубљује. Жена верује да се сачувала од чове-

ка само кад зна да се није заљубила; зато што је и много мање

заљубљених жена на свету него што ико мисли. Бранећи се од

љубави, жена мисли да се одбранила и од човека. Жена добро

зна да је слаба само кад воли.

                                         ...

Жена у коју смо заљубљени, као и сама љубав, није не-

што што постоји ван нас, него је нешто што постоји у нама, и

што је део нас самих. Ми неког љубимо не зато што ту љубав

заслужује потпуније и искључивије него ико други, него што 

смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је оза-

рило и издвојило од свег другог наоколо на земљи. Ми љуби-

мо, јер је наша душа препуна нежности, и наше тело препуно

страсти; доказ, што то исто биће не бисмо волели у старости,

кад већ наша заморена душа нема довољно нежности, ни за-

морено тело довољно страсти. - Младост и љубав, то је све

што има живот. То су две неразлучне среће које после себе

оставе пустош и помрчину. Остатак живота човек проживи

само од успомена на своју младост и на своју љубав; и човек

би све доцније среће и тријумфе дао за некадашњу обест мла-

дости и некадашње фантазије љубави.

                                       ...

Жена воли човека док јој верује. И онда кад га не воли,

она тражи да јој ипак верује. Не воли се бранити ни кад је

крива; и хоће да има илузију да је држите за добру и кад то

није. Кад је не држите за добру, она верује да је више не др-

жите ни за лепу. А њој није довољно ни да изгледа лепа, не-

го хоће да буде једина лепа. Кад жена треба да се почне бра-

нити, она се не брани, него престане да воли и почиње да

мрзи. Зато, не објашњавај се, него или узми или остави. Ду-

боко је увређена ако јој кажу да је крива када то одиста је-

сте. Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се

брани сузама, а не разуверавањем. Али и кад моли за опро-

штење, то не значи да признаје кривицу, него избегава грубе

сцене.

Јован Дучић "Благо цара Радована"

Sa ženom na letovanju

"Slobodane! Slobodaneeeeee! Smesta izlazi iz mora! Ni sekund više! Pogledaj kako si pomodreo! Zubi ti cvokoću! Smesta napolje, je l' me čuješ?
Kaži mu i ti da izađe napolje! Ti si mu otac! Pogledaj, sav je plav!
Pa ti nisi normalan! Tebe baš briga! To je čovek da izludi!
To dete bi pored tebe moglo i da se udavi, a ti ni ne mrdaš malim prstom! Kao što nisi mrdnuo ni onda, kada me je onaj saobraćajac izvređao na mrtvo ime. Šta si radio? Zacenio si se od smeha, umesto da me zaštitiš kao čovek!
Ja, prva počela? Samo sam ti kazala da si, zaista, vozio prebrzo i da uvek voziš prebrzo i da misliš da si najpametniji i da si preticao onu cisternu i da ću, ako tako nastaviš, izaći sa detetom nasred magistrale, a on ti je onda, vratio vozačku dozvolu i kazao da neće da te kažnjava (je l' tako bilo?), jer si već kažnjen što imaš ženu kao što sam ja! Jeste, to je rekao! A, ti nisi mrdnuo ni malim prstom! Šta? Šta je trebalo da radiš? Ne, nije trebalo da se tučeš sa njim, ali mogao si bar da mu odgovoriš, a ne da se smeješ kao kakav debil!
E, to je stvarno... Pitam se samo, zbog čega si se, uopšte, i ženio? Pa, tebi bi, u stvari, najbolje bilo da si sam! Ti, uopšte i nisi za brak. Hajde, lepo skloni te novine i priznaj; je l' da, da bi ti bilo mnogo lepše da si sam, bez nas dvoje, a? Hajde, budi makar jednom čovek i priznaj!
Gospode, kome ja govorim?
Šta on radi po čitav bogovetni dan? Ili spava ili čita novine ili pije pivo.. I to mi se zove letovanje!
Pet puta bih se bolje provela da sam lepo ostala u Beogradu. Zamračila bih sobe, napravila promaju i bar bih se pošteno ispavala.
Ovako, šta? Godinu dana čekam ove bedne dve nedelje na moru, a na plažu dolazimo u podne, kad normalan svet već odlazi na ručak.
Ti si mi to omogućio? Šta ti imaš kome da omogućavaš? I šta si mi to omogućio, molim te?
Da stanujem u nekom dimnjaku, šesto osamdeset stepenica iznad magistrale? Jeste, tačno šesto osamdeset! Juče sam brojala..
Šta, da se kupam na ovoj smrdljivoj plaži koja bazdi na kokosovo ulje?
Da se pravim kako ne vidim da neprestano buljiš u ove kurve bez gornjeg dela kostima? Misliš da nisam primetila kako ih posmatraš? Zašto i ja ne skinem gornji deo? Zato što sam bila budala, što sam dojila dete i upropastila grudi, a ne kao ove, koje samo na sebe misle! Eto, zašto ga ne skidam, ako već hoćeš da znaš!
Drugi ljudi vode svoje žene na sve te hamlete, magbete, betovene i šopene, a ti nas izvodiš na roštilj! Kao da nisam mogla da jedem ćevapčiće i u Beogradu, gde su mnogo bolji i ne smrde na maslinovo ulje!
Šta si mi još omogućio? Da šipčim do pijace i natrag i pravim vam sendviče za plažu, da tamo slučajno ne bismo trošili! A, izračunaj samo koliko svaki dan potrošiš na cigarete i piva? Samo izračunaj!
Šta sam ja Bogu zgrešila? Pogledaj samo druge muževe i žene! Šetaju lepo ljudi uveče po obali, drže se za ruke, razgovaraju.. Imaju šta da kažu jedni drugima. Ne bulje u novine i u čašu!
Gospode!! Pa, on je zaspao!! E, ovo je stvarno...
Slooobodaneee! Slooobodaneeee! Da si smesta izašao iz vode!"

( "Magija Beograda" Momo Kapor 

)

Inače, ujedam!

"Što jest, jest, dugo smo se rastajali... I taman kad odlučismo da se ona uda, a ja da najzad postanem ozbiljan pisac, neko se vrati i kaže, na primer: »Hej, nisam ti još ovo pričala!« ili » Reci, šta se dogodilo posle toga?« 

Drage moje devojčice, čitava ta stvar podsećala je na one grandiozne završetke simfonijskih dela Petra Iljiča Čajkovskog; taman kad pomislite da je stvar najzad gotova, orkestar opaljuje još jednu grmljavinu, a ljubavnici se vraćaju da još jedanput kažu jedno drugome da se više nikada neće zabavljati! Mala Anči mi je tako, najmanje pet godina, zviždala ispod prozora ili mi nameštala zasede na ćošku i pričala svoj život u levo uvo, a ja posle pokušavao da se svega setim i kucao na pisaćoj mašini pomoću dva prsta. Da sam sve te godine odvojio za pisanje »Ane Karenjine«, na primer, već bih imao svoj sopstveni komforni spomenik na Kalemegdanu, gde sam ošacovao jedno zaista prijatno mesto, odmah desno pokraj glavne šetačke staze. Umesto toga, što sam radio? Jedanput sam četiri dana i četiri noći tajno snimao na veoma starom magnetofonu marke »Grundig TK-46« Ančin monolog, od čega je najmanje tri četvrtine priče bilo ispričano kroz usta puna kikirikija, a ostatak uz obavezno grickanje semenki. Najzad, kada je otišla iz mog života, seo sam za svoju izdrndanu pisaću mašinu, okružio se pepeljarama u ogromnim količinama, a u sve tajne džepove posakrivao zalihe cigareta za pola godine i počeo da puštam one trake i da razmotavam salvete na kojima sam krišom beležio njene fazone. Dva bela medveda iz Zoološkog vrta i ja tonemo u zimski san. Toliko mi se spava, nemate pojma! Probudite me jedino u slučaju da se mala Ana vrati..Inače, ujedam!" 

"Beleške jedne Ane" Momo Kapor