Emotivni revanšizam (Blogdan)

"Krajnje je vreme da meci koji rikošetiraju iz srčanih pištolja prestanu da ranjavaju pitome, da kola prestanu da se lome na nevinima, da pogani jezici prestanu da palacaju ka milousnima.

Više ne prihvatam da ćutim ni pred kim samo zato što je glasniji. Nemam više razumevanja za greške mladih i glupih koje prave pod izgovorom nemanja životnog iskustva, a isto tako ni za greške onih starijih kojima je pokriće za neosnovanu dominantnost samo broj godina u krštenici. Ukratko, ne troše mi se više dobre namere, iskrenost, strpljenje i vreme na one koji ne umeju da sa bezrezervnom ljubavlju dele sebe sa svetom. Više ne prihvatam stvari koje ne mogu da promenim. Vreme je da menjam stvari koje ne mogu da prihvatim.

Nadmene, sveznalice, one sa mnogo teškim životima koji su jedino naučili da osuđuju one koji po njihovoj odokativnoj proceni žive lako, i one koji unazađuju odnose misleći da sve znaju unapred, od sada lišavam svog prisustva. Čuvam ga za one neposredne, naivno glupe, za one koji misle da žive najobičnije živote ne znajući da su baš zbog toga najposebniji, za one koji ne razmišljaju o sutrašnjici jer zapravo oni ne žive Život nego se Život sa radošću samoinicijativno predaje baš takvima da ga iskoriste i izanđaju od korišćenja.

Nisu svi isti. Kada se to nauči, tek tada dođe vreme za bezrezervne ljubavi. Ako se još uvek bojite zmija koje su vas ujedale, budite od koristi pa srcem stvorite serum kojim ćete lečiti otrovane. Ako još uvek duvate u prste zbog mleka na koje ste opekli, onda makar zapalite svoje srce da biste znali njime da grejete one promrzle od samoće.

Zato, ne secite me, ne razapinjite me, ne testirajte me ako umete da volite. Kad volim, ja tad svoje srce prepišem na tuđe ime, a kad se zainatim mogu bez svakog jer sam preživeo i kad sam živeo i bez sebe. Moja ljubav ne umire, mozda samo zamre, dok ne dođe neko naivan, neiskvaren i bandoglav da je ničim zasluži, jer prave ljubavi ni ne traže realne razloge da bi postojale."

Preuzeto sa www.blogdan.rs 

Današnja kultura

"Poslala sam mejl, sms i poruku na Fejsu, podigla noge na sto, telefon stavila na stomak, laptop na krilo, otvorila neophodno u tabovima i čekam odgovore tri različite generacije. 

Prva poruka je otišla iskusnom uredniku, pre sat, možda i dva. Druga je prijateljska, lakog sadržaja, a treća poslata klincu drugarice koji se pravi važan jer mu stižu poruke na koje ne odgovara. Dva odgovora sam očekivala odmah, treći kad prođe pubertet. 

Zaposedne me misao čime su okupirani kad ne odgovaraju. Nešto rade. U redu, rade sad. Ali i dalje u inboxu imam poruke ispod kojih umesto odgovora piše „seen“. 

Koliko traje pristojan vremenski rok za odgovor? Sat, pet, dan, mesec? Je li duhovita opaska da je dobra vest to što smo se čuli, a loša što ćemo morati i da se vidimo, stvarno tačna? Je li postalo pristojno da se na mnogobrojne rođendanske čestitke na mreži odgovori jednom – hvala svima? Je li na status „zna li neko gde se kupuju samolepljive tapete u Beogradu“ lajk legitiman odgovor? Stvarno ne znam da odgovorim. 

Na kućni telefon sam prestala da se javljam kad su i najstariji članovi porodice pristali da, zbog nas, savladaju rukovanje mobilnim telefonom. Svi pozivi na fiksni su neka vrsta greške. Blazirani glasovi nude večere, krstarenja, besplatne preglede i udobne dušeke. Ponekad i nezainteresovani omladinci zarađuju anketiranjem o ovom i onom, postavljajući pitanja koja ni sami ne razumeju. A nekad je i samo pogrešan broj. 

Čim za stolom u kafiću jedan od dvoje ode u toalet, drugi proverava Facebook. Ne vole ljudi da izgledaju kao da su sami. Ako su kafići uvek puni, a redovi pred toaletima posledično dugi, zbog čega ljudi ne odgovaraju na poruke. Kad smo postali toliko zauzeti da ne možemo da izdvojimo minut da bismo drugom iskazali poštovanje time što ne ignorišemo njegovu potrebu za odgovorom? 

Koliko puta ste se sa nekim videli posle mnogo vremena, a da je taj veći deo susreta proveo telefonirajući i prevrćući očima – u stilu, smara me, ali ne znam kako da prekinem, mi ćemo se videti drugi put da dovršimo sve započete priče? 

Kako se nalazi pravi balans izmedju toga da tehnologijom gospodarimo, a ne da joj budemo svakodnevni robovi? Na to pitanje imam odgovor, ne polazi mi uvek za rukom, ali kad se prioriteti otrgnu kontroli, kad se bitno zameni nebitnim, a vreme poprimi svu svoju relativnost, tad postane kasno za i najpametniji odgovor.

Protok vremena nije najbolji saveznik, to je bilo jasno kad je zamena poziva porukom postala način na koji komuniciramo. Kad je iščekivanje odgovora postao način na koji se shvata komunikacija. I evo, ispisala sam celu šlajfnu, a odgovora još uvek nema.

Možda je vreme da odgovorimo na sve poruke koje su ostale jednosmerne."

Tekst preuzet sa sajta nadlanu.com, napisala Jovana Manić